Jezik - ovaj, onaj ili neki treći February 10, 2007

Dakle, što se s jezikom sve može, to je čudo jedno! Na različite načine. Jezik je i ono jedno i ono drugo.

Ono jedno je ljudski organ. Zna se čuti da je najjači mišić u ljudskom tijelu, no kada to kažu – lažu (zli jezici), jer se jezik zapravo sastoji od 16 mišića, točnije od 4 para mišića. Poznati mit je kako samo jezikom osjećamo okuse, a svaki dio jezika zadužen je za raspoznavanje određenog. Gornji dio jezika prekriven je papilama koje na svojoj površini imaju pupove (s približno 100 stanica receptora) kojima osjećamo okus, no nema regionalne podjele, sloga vlada i raspoznajemo slano, slatko, kiselo, gorko, a neki vele i bljutavo kao peti okus. Do regionalne podjele došlo je početkom prošlog stoljeća jer je neki bedak krivo preveo izvorni njemački tekst na engleski. Osim toga, receptori okusa su u cijeloj usnoj šupljini i jezik tu uopće nije glavni frajer, ali je prvi na redu.

Osim što njime premećemo hranu po ustima, njime ljubimo francuski. Njime ližemo jedni druge, senzualan je i erotičan, zavodnik. Njime radimo balone od žvakaćih guma, bez njega ne možemo zviždati. Jezik ljudi u raznim kulturama buše i ukrašavaju od davnina, mada si mnogi utvaraju kako je piercing neka nova fora koja je samo čekala da upravo oni isplaze svoj jezik.

Vlasnik najduljeg muškog jezika od 9,5cm je Stephen Taylor, a Annika Irmler s jezikom od 7cm je najjezičavija žena na svijetu.

Ljudi rado na užitak svome jeziku podnose jezike živinčadi. Topli sendviči od goveđih jezika su kosher delikatesa, a Meksikanci obožavaju taco lengua, taco (preklopljena ili rolana kukuruzna palačinka) punjen goveđim jezikom. Sušeni svinjski jezici su domaća hrana, ravnopravni finim narescima i neizostavni sastojak hladnetine.

Bez ovog jednog jezika nema onog drugog jezika.

Ono drugo je sustav komunikacije. Informacije prenosimo jedni drugima sustavom simbola koje nazivamo leksemima (u njihovom zvukovnom i pisanom obliku), a pravila prema kojima to činimo nazivamo gramatikom. Simboli i pravila su proizvoljni i upravo tu prestaje biti dosadno i počinje čista zabava (ili gnjavaža).

Principijelnu razliku imeđu jezika je teško napraviti, a kada se upletu i dijalekti koji su često prijelazni između jezika iste jezične grupe, sve miriše na potpunu zbrku. Prema etnološkoj podjeli postoji 7330 glavnih jezika, a ako uzmemo u obzir alternativne jezične nazive i dijalekte, dolazimo do brojke od 39491.

Gdje smo, što smo i tko smo s hrvatskim jezikom? Pa recimo ako se zabavljate pregledom broja govornika određenog jezika i tražite hrvatski, nećete ga naći. Naći ćete podatak da oko 17 milijuna ljudi govori srpsko-hrvatski. I isto tako da je za 2 milijuna Slovenaca slovenski njihov jezik. Sada su već neki zeleni od muke, jer te je podatke sastavljala totalna neznalica. Uprkos prijetnji da na sebe navučem gnijev neba i pakla, to nije točno. Na hrvatski i srpski jezik niti po jednom kriteriju nije moguće potpuno i definitivno gledati kao na dva jezika koja jedan s drugim veze nemaju, kod kojih nema leksičke, gramatičke i kulturološke bliske povezanosti.

Od jednog dotičnog jezika bismo se vrlo rado zauvijek odvojili, no drugim bi se profitabilnijim jezicima rado približili. Gotovo da počinje vladati potpuna euforija i panika oko poznavanja i učenja stranih jezika. Pa bi tako za nas bilo poželjno da ih kao europski ujedinjena nacija govorimo barem tri. Šamaramo se podacima da od tek polovice Hrvata najviše njih spika, nekih desetak posto ih malo špreha i još manji postotak parla. I to je to. Kada ljude pitate čemu bi im uopće poslužilo bolje poznavanje stranih jezika, kažu kao iz topa da bi otputovali izvan zemlje, radili na računalu, obrazovali se i pratili masovne medije. Realni ljudi. Sada je naime popularna priča kako će svi lakše do zaposljenja ukoliko porade na svom jezičnom obrzovanju. Slažem se – ali neka porade na pismenosti na našem, hrvatskom jeziku. Nepismeni naime nisu samo oni koji ne znaju napisati A, nepismeno je i pola pismenih, a i veliki postotak onih koji svakodnevno pišu javno (prozivam neke novinare).

Nismo samo mi u panici. I ujedinjeni Europljani su takoÄ‘er. Recimo, tek 10% engleskih radnika govori strani jezik, a samo 5% ih znade brojati do 20 na stranom jeziku. Kontradiktorno? Naravno! Prema podacima Europske Komisije iz 2001. godine 65,9% Britanaca govori samo materinji jezik, ostali su poligloti ili kontradiktorni. Slično je i u drugim državama, no nećemo nizati suhoparne brojke. PokuÅ¡ajmo ovako: kako ste proÅ¡li u Å¡opingu u Grazu sa svojim engleskim? Jeste li u Trstu kupovali i naručivali ručak na njemačkom? Jeste li se u Parizu namučili s par prolaznika brkajući engleski, njemački i talijanski ne biste li doznali kako stići do Louvrea? Jeste li u Berlinu na talijanskom tražili BrandenburÅ¡ka vrata i naiÅ¡li na opće oduÅ¡evljenje? Kako god bilo, na kraju ste se sporazumjeli sigurno: rukama, nogama, grimasama, kimanjem glave, pantomimom, crtanjem … A to je bit komunikacije – sporazumijevanje. Komunikacija i sporazumijevanje nisu ograničeni samo na jezičnu savrÅ¡enost. Ako i niste neznalica stranih jezika, sigurno ste bili u situaciji kada niste baÅ¡ točno mogli izreći ono Å¡to ste htjeli onako kako biste to vjeÅ¡to učinili na materinjem jeziku. Ili možda niste sasvim točno razumjeli sugovornika, no već ste se nekako dogovorili. Pamtite li viÅ¡e nelagodu i stid radi nesavrÅ¡ene jezične komunikacije ili ugodne trenutke druženja s nekom osobom, bez obzira na jezične različitosti?

No dakle, čemu histerija, ljudi moji? Nema načina da strani jezik naučimo u njegovom govornom i pismenom obliku toliko dobro da se gotovo približimo njegovom izvornom govorniku ukoliko nismo svakodnevno u dodiru s tim jezikom, ukoliko ne postoji stvarna stalna potreba da koristimo neki jezik. Priznati ćete, ljudi koji su u takvoj poziciji su doista rijetki i činili bi tek nekoliko postotaka u statistikama jezičnih znalaca neke populacije. I zato većina izlazi iz Å¡kola i fakulteta s konstatacijom da poučavanje jezika ne valja. Pa se neki upute u Å¡kole stranih jezika. I opet – niÅ¡ta posebno. Desetljećima se metodičari pokuÅ¡avaju domisliti pravog načina kako poučiti ljude stranom jeziku, pa tako imate komunikativne, minimalističke, metode ‘uranjanja u jezik’, metode izravnih vježbi, zamjene uloge nastavnik-učenik, da ne spominjem hipnoze i sto drugih čuda. SavrÅ¡ena ne postoji. ÄŒovjek naprosto slabo ili nikako uči ono Å¡to mu doista nije potrebno, a naučeno i neprimjenjeno joÅ¡ brže zaboravlja. Osim toga, kako da netko usvoji gramatiku, sintaksu, idiome i leksik stranog jezika – ako se sa svojim jedva bori?!

Jedno je sasvim sigurno: što god učinili jezikom, onim prvim, onim drugim ili nekim trećim, pokazati ćemo svoju kulturu. I poligloti mogu biti vrlo nekulturni ljudi. Stoga komunicirajte, ako ste i promašili jezični tečaj, svojom ćete kulturom nadoknaditi sve jezične nesavršenosti. A usput ćete zasigurno naučiti i pokoju novu riječ – riječ koja vam je doista potrebna.

Jingle bells, mali Isusek i pijani sobovi December 2, 2006

Ja sam vam iz one ulice s borićima.

To mi je od početka studenoga pa do kraja veljače svake godine hit izjava. Nemate pojma koliko je praktično biti stanovnik takve ulice. Ljudi su u to doba godine toliko opičeni, da se morate dobro oznojiti da im objasnite da živite u Ulici Nekoj u koju na raskršću Tom sa semaforima skreću desno. ÄŒim velim ‘borići’, sve jasno. Svi u gradu znaju koja je ulica sa zvjezdicama padalicama, koja s pahuljicama a koja s pregorenim žaruljama.

Na vratima dućana opet stoji debeli. Nije da je nesimpatičan, drag je on uvijek, ne znaÅ¡ je li mu hladno za nos ili je pijan k’o majka. Klimata se, nije niti unutra niti vani, gledaÅ¡ na koju će stranu prevagnuti. Pa oprezno obilaziÅ¡ da ne napraviÅ¡ neko sranje. A dosadan je jadan viÅ¡e: how how how, pa how how how, pa happy new year … i to trubi tri mjeseca! Otkad su dovukli tog honkonÅ¡kog lutka koji dječici oživljava lik i djelo djedice mraza, na vratima dućana je uvijek gužva. U dućanu je OK, nigdje nikog. Taj dućan mi je inače posebno intrigantan. Promijenio je valjda deset vlasnika otkad je prije deset godina doselio crveni debeljko. Zapravo nikad ne znam Å¡to se tu prodaje, treba mi malo viÅ¡e vremena da skopčam, a kad skopčam, toga viÅ¡e nema, već je neÅ¡to drugo, pa dok ja opet skopčam Å¡ta je …. no dobro. Mene zapravo muči da li taj dućan ima neko ogromno skladiÅ¡te, podrum, Å¡ta li – debeljka su svi vlasnici naslijedili. I svake godine prvo odem pogledati da li je joÅ¡ uvijek tamo i razveselim se kad vidim da je stari bradonja joÅ¡ uvijek dobro, nije previÅ¡e ofucan, joÅ¡ mrda guzicom u jingle bells ritmu.

I tako godinama počinje veliki Božić i ja sam neizmjerno sretna. Obožavam Advent. To je nešto predivno. Hrpa štandova s đinđama, bliještećim kičastim nakitom, plastičnim tričarijama i svirajućim lampicama. Toliko obilje ideja za neponovljivo idiotske božićne poklone, promrzli prodavači koji psuju škrte prolaznike nad jaslicama s malim Isusekom, ushićeni svijet koji tegli zalihe hrane dovoljne za debljanje u vremenu raspadanja radioaktivnih tvari nakon nove atomske eksplozije. Mene sve to tako silno veseli!

Veseli me što se još uvijek ne ponašam kao pijani sob koji se nažderao jabuka pa me fermenti lupili u glavu. Veselim se što Božić nije postao reset time, kada se jedan krug zatvara i počinje vožnja po novom, mada identičnom krugu. Veselim se što sam svojeglava, jer imati svoju glavu velika je stvar. Pa makar u njoj i ne bilo bog zna šta. Veselim se i malom Isuseku. Taj je bio lik, jaka faca. Zdimio je na vrijeme. Radujte se narodi!

E moj Ivek … November 13, 2006

Ivek je znanac. Naletiš na njega kad mu se najmanje nadaš, sjedne ti za stol skoro pa bez pitanja i počne vrtjeti svoju stalno istu priču. U biti, Ivek je kao sjednica Sabora, kao Otvoreno, kao U sridu, kao sindikalni povjerenik – Ivek je pravi političar. Uglavnom nema blagog pojma o onome o čemu priča i neprekidno ganja svoj vlastiti rep.
Ivica zvani Ivek uvijek ima za pivicu i uvijek se ima kaj požaliti. Kad krene, možeÅ¡ samo sluÅ¡ati i kimati. Jebeno mu je na poslu. On je Å¡ef skladiÅ¡ta u jednoj ciglani. I njegov stari, drug Ivo je bil isto, pa je zgural maloga tam kad je iÅ¡el u invalidsku. Kičma ga je, a i onak mu je već svega bilo dosta i videl je da to sve skupa nebu na dobro izaÅ¡lo. Makar je njegov Ivek govoril da je to sad to, da jebeÅ¡ te komunjare (starom Ivi je malo bilo žal, ipak je tam cijeli život provel i skladiÅ¡te je uvijek bilo tip-top i delali su 40 let ko mulci i pol Juge se od te cigle napravilo …) da treba izboriti promjene, demokraciju i konačno tržiÅ¡ne osnove poslovanja. Ivek je zavrÅ¡il viÅ¡u ekonomsku, stari je malo pomogel jer je prek partije malo porinul stipendiju i zrihtal studentski. Zapravo je Ivek bil dobar Ä‘ak i imal je sve uvjete, ali koja flaÅ¡a domaće rakijice i kotlovina u goricama za Å¡efa i njegovu drugaricu nemreju odmoći.

Brzo nakon kaj je počel Å¡ljakati je zaratilo. Javil se u dobrovoljce – to je borba njegovog života, dosta je tlačitelja i beogradskih pljačkaÅ¡a, on je za svoju decu (koje tad nije niti imal) bil spreman i poginuti. Tak je Ivek rekel i napravil. Ostal je živ. Zakvačil je brzo metak iz snajpera pod koleno, negde u Posavini, joÅ¡ prije nego su naÅ¡i od tam otiÅ¡li. S nogom je fala bogu sve vredu, cuka kad je promjena vremena, ponekad ko vrag, ali služi. Dobil je status branitelja, normalno. Zasluženo. Nije htel u mirovinu niti je tražil stan, samo si je posle auto na povlasticu i kredu u Reiffeisen banki kupil. Stan je otkupil stari Ivo i otiÅ¡el s ženom v brege, klet su si celi život ureÄ‘ivali i imaju tam lepoga mira i prirode. Tak je Ivek imal rijeÅ¡eno to pitanje, oženil se, posel ga je falabogu čekal, a uskoro je dobil i sineka Ivora. JoÅ¡ je bilo debelo ratno vrijeme, svaÅ¡ta se počelo deÅ¡avati, Iveku je sve manje toga bilo jasno. Neke stvari nije niti htel čuti. On zna da su se on i njegovi dečki borili za pravu stvar i za to da njihovoj deci bude bolje nek njima. Kad ga pitam ”a kaj je tebi Ivek falelo?” veli da ga ne zajebavam, pa znam i sama kak je to bilo ‘prije’. Ivek – znam. I ti ga sereÅ¡. Ni tebi ni meni nije falelo niÅ¡t, ne velim da nekima drugima nije bilo jebeno. Ali ne nama.

Ne priča Ivek puno o tome kak mu je bilo ‘prije’, muči ga ovo sad. A veli da se za to boril nije. Gazda mu je neki Austijanac. Nekak mu to ne paÅ¡e. Je plaća, al’ puno se dela. Kad je bila privatizacija, dobili su i on i stari Ivo dionice od ciglane kak i svi drugi. Je Ivek viÅ¡u ekonomsku zavrÅ¡il, ali ti papiri, kaj bi si s tim čovek pomogel. Ovi viÅ¡i Å¡efovi su svima ponudili otkup dionica, zapravo ne Å¡efovi nego nekakvi meÅ¡etari, ali pričalo se za koga zapravo delaju. A njemu je taman sfalelo da si stan do kraja preuredi, kreda se ziÅ¡la, dobro mu je doÅ¡lo malo penez. I tak … prodali su i on i stari Ivo i većina njihovih dečki s posla.

Na kraju je većina toga zavrÅ¡ila kod Austrijanca. Rat je bil, slabo se gradilo, cigla nije iÅ¡la, jedva su za plaće zmiÅ¡ljavali novce. Austrijanac je sve kupil za neku siću, bog te pitaj kak to zapravo ide. Vele ljudi da je sve tu mutno, da je privatizacija bila prevara i da je puno viÅ¡e vredilo (a vele i da u socijalizmu niÅ¡t nije vredelo, sve je bilo zmiÅ¡ljeno). I zaradil je Austrijanac kad je krenula obnova – delali su cigle u tri Å¡ihte! JoÅ¡ je uvel i nove standarde, sve po europski, nesme bit grbavo, prepečeno, prebledo … i automatiziral je puno toga, strojeva dovlekel. Ne dela viÅ¡e u ciglani tolko ljudi ko prije. Gad uživa ono kaj su svi oni stvorili, tvrdi Ivek, nema veze kaj je bil truli socijalizam. Sjećam se ja kad je Ivek iÅ¡el na izbore, pa je pripovedal uz pivu kak imaju prav ovi političari koji imaju razvojne planove da treba strani kapital privući u Hrvatsku. Strane investicije. Osuvremenjavanje privrede. To bu nas zvleklo z dreka, pokrenulo. Za njih bu on glasal.

Sad je Austrijanac investiral, osuvremenil ciglanu, Ivek plaću dobiva ali mu nekak ne paše. Ništ više nije naše. Sad je nečije. Jebeni kapitalisti. Ali zna se i Ivek snajti, nebu nas niko pljačkal. Ove cigle kaj malo zagoriju ili su falš, to prodaju tu domaćima jeftinije. Ima Ivek jednog školskog prijatelja, taj je u građevinu otišel, ima svoju firmu. Delaju puno po Jadranu, on uvijek zeme svu tu ciglu i za Iveka se nekaj najde. Zato Ivek dečkima malo prišapne da se ništ ne moraju brinuti ako par paleta cigli zide falš. A da se i zrihtati da na šleper zvana dojdu ove falš palete, a nutra ove prave, pa sve pod falš. Ipak je Ivek šef skladišta. Skoro je jedamput nadrapal, ovi poltroni švapski su skužili da nekaj nije baš kak treba po papirima, ali ipak se snašel i sve je vredu. Prokleti picajzli bogatunski, nikad im penez nije dosta.

Svašta još Iveka srdi. Pizdi kaj niti jedna banka nije hrvatska. Jebi ga, kak si ti prodal dionice svoje ciglane, tak je neko prodal dionice banke. Veli da nije dobro kaj je Jadran rasprodan. A ne pitaš kome falš cigle prodaješ? Srdi ga kaj pri nama samo trgovačke lance otpiraju i na nama zarađuju. Makar smo mi sirotinja i nemamo penez, oni svejedno masno zarađuju. Niko neće ništ proizvoditi tu. Vidiš kak hoće kod Mađara, Rumunja i Bugara. Samo Iveka ne brine kakvu plaću ima Bugar ili Kinez koji u toj fabriki dela. Ivek za crkavicu delal ne bi, ali bi jeftino kupoval. I onak je sve preskupo. Viš kak moreš kupiti jeftini poljski namještaj, zakaj su naši tak skupi? Oni baš naši, koje nije htel niko kupiti. Čak ni domaći tajkun. Jest da njihovi stolci držiju, ali za te peneze kupiš tri kompleta ovih uvoznih. Doduše, dela njegova žena kod jednog Talijana, cipele šivaju. I sve otide van. Ali plaće su crkavica. Veli Talijan da je radna snaga pri nama skupa, da nemre cijenu postići. Ili bude tak delal ili bude sve zaprl pa bok. Ti Talijani su zapravo cigani, s njima nikad ne znaš – Ivek je u to siguran.

Iveka nesmeÅ¡ pitati kak mu je familija. Popizdi. Ima bratića, dela zaÅ¡titnu radnu odjeću. Za njega čuti nemre. Veli da se obogatil dok se on boril. Nema veze kaj je ovaj Å¡ećeraÅ¡ od malena i uopće je tak kilavi da niti ‘onu’ vojsku nije služil. Njegov stari, Ivekov stric, je od nekad Å¡ival radne kombinezone i prodaval na sajmu. Pa je bratić nastavil taj posel, proÅ¡iril i na rukavice i čižme i bog te pitaj kaj sve ne, pravi pogon je napravil, kredite zdigel – staroga je skoro Å¡lag strefil, makar mu je bilo drago kaj sin hoće delati. Ima 30 ljudi koji za njega delaju. I oni sve van Å¡ibaju. Par velikih poslova je pri nama popuÅ¡il, nikad mu platili nisu i opće neće za domaće čuti. Veli Ivek da ovaj živi ko bubreg u loju i da je njemu lako. Niko mu pamet ne soli, on samo komandira a penezi curiju.

Ne zna Ivek sam kaj bi sa svojim Ivorom. Mali taman osnovnu zavrÅ¡ava, kam ga dalje porinuti? Najbolje nekakva gimnazija, morti bu posle htel za advokata ili na ekonomski. Bilo bi dobro da se nekam u HT zriva za menadžera, dobre plaće imaju. A i ova osiguravajuća druÅ¡tva, ti stranjski kak se već zoveju, njima uvijek trebaju pravnici, i oni lepo služiju. Strojasrvo, to nekaj konkretno, kaj bu s tim, di bu posel naÅ¡el, sve je vrit otiÅ¡lo. Samo kaj ga bratićev mali koji već studira na filozofskom nekaj punta. Preveč se z njim druži. Ni on neće za svog starog čuti (to mu Ivek da za prav) jer stari svinjsku kožu Å¡tavi za radničke cipeliÅ¡e. Ima stan v Zagrebu kaj mu je stari kupil, sve to od tih kombinezona, auta vozi, puca mu je od nekud z mora pa je svako malo tam. Ali je meÄ‘u nekakvim alternativcima, zelenima, ovima za životinje – vrag sam nek’ zna koji je. I samo travu ždere. Sad niti Ivorček viÅ¡e neče jesti kaj mama skuha. ÄŒak je pizdariju napravil v 8. razredu, pokrenul je nekakav bojkot užine, tražila su deca s transparentima vegetarijanske sendviče. StraÅ¡no se Ivek nasekiral, kakva sramota. I kam taj svet ide? Mali mu nije htel v nedelju otiti po kruh i pivu jer su mu glavu napunili s tim kak su trgovci izrabljivani! Kaj god!

I tak je Ivek svašta napripovedal, piva mu se već skoro zgrijala. Onda ju je ipak na eks suknul i rekel: Čujte ljudi, nejte se srditi, ja sad moram iti, i onak mi se jako žurilo, nemam ja vremena! Pozdravljeni!

Navodno je predizborna kampanja već počela, ja se pitam da li ikada prestaje. Treba Iveka za nezavisnog kandidata progurati, podržati. Pa da konačno imamo svog čovjeka, nek’ se čuje glas naroda. Ako niÅ¡ta drugo, zove se Ivica, a Bog nas i onako čuva.